Izlazak sa sramnim početkom…

Beograd, grad noćnog života… Tako svi kažu koji ne žive ovde. Ali stvarnost je drugačija. Barem po meni…

Odavno nisam imao prilike da izađem sa društvom u neki BG klub da se dobro provedem. Kako splavove sa stranom muzikom, u poslednjih par godina ne posećujem tako se letnji izlasci svode na poneki odlazak u otvoreni klub. Ali i to je retkost. Domaća muzika me ne inspiriše pa me tako nećete sresti na nekom splavu sa živom muzikom, biko kog žanra.

Ali kada krene “zimska” sezona klubova, ponadam se da će biti prilike da se čovek malo razdrma i priušti sebi dobro zezanje sa drugarima i dragim osobama. Sećam se, izlasci petkom i subotom su bili zakon kada si free i kada si u potrazi za srodnom dušom, ali i kada si samo raspoložen za đuskanje. Tada se u klub izlazilo već oko 23h i ostajalo do fajronta, ako je muzika i ekipa dobra.

To vreme je izgleda prošlo. Sada se iz kuće izlazi oko jedan posle ponoći i u klub stiže tek oko pola dva. Ostaje se tek nekih sat vremena i onda se ekipa rastura. Kasno je, DJ je smorio sa muzikom a i radi se sutra pa mora malo da se odspava. Ovaj novi režim noćne zabave me strašno iritira. Vreme kad sam najraspoloženiji za izlazak, ja provodim kod kuće čekajući da sat otkuca ponoć pa da onda počnem da se spremam. Onda kreneš u grad i već se smoriš kada provališ da nema slobodnog parkinga. Onda se vrzmaš jedno pola sata i kada nađeš parking mesto, treba ti dvadesetak minuta da stigneš do kluba. Već je pola dva i ekipa se rastura. I šta sad? I gde sad?

Uprkos već rečenom, prošle subote ugovorimo izlazak u jedan od skoro otvorenih, eksluzivnih (obrati pažnju na izbor reči) beogradskih klubova – “Fabrika”. Kažu, zimski “Freestyler”. Nalazi se iza fabrike mesa pored Pančevačkog mosta i samim tim što se već predoseća kako klub izgleda (raspala betonska zgrada, adaptirana tek toliko da dobije dozvolu za rad), nazire se kakav-takav provod. Rezervacije su aktivne od 23h i odlučujemo da budemo tako već oko vremena otvaranja da malo iskuliramo. Alternative ovom izboru bile su klub “Gajba” iliti svoja kuća i bivši “Underground” – “Molikini”. Kod kuće već provodimo previše vremena tako da je to odmah otpalo a “Molikini” je otpao zbog grandovih pevača najavljenih za tu subotu. Stvarno ne mogu da se smaram uz takvu muziku i glasove koji se kale kroz klubove i TV studie. Znači, 23h, “Fabrika”, “vidimo se tamo”…

Drugar je sa ekipom stigao prvi malo posle 23h i javlja nam kako mu je rečeno da se klub otvara tek oko ponoći. Zamisli! Kada krene da pristiže gomila (da, gomila) ljudi. Ni tada, a ni sada ne bih da ulazim u problematiku izvrnutih standarda koji su doveli do toga da provod počinje u ranim pubertetskim godinama i u kasnim noćnim satima. Elem, treba nam mesto da isčekićamo do ponoći…

Drugar ima ideju i “baca sidro” ni manje ni više u kafani “Malo Takovo” (na ulazu piše “Jungle” a unutra peva “isti Džej”). Gde je sad “Malo Takovo”? Da nije pored grada Takova… Šala nije shvaćena zbog kvaliteta mobilnih mreža što je nebitno za priču. Bitno je gde se nalazi “Malo Takovo” – prođeš skretanje za Pančevac iz pravca grada, nastaviš pravo ka Karaburmi i čim se popneš uzbrdo, sa leve strane parkirani automobili najavljuju mesto na koje smo se uputili. Kao što rekoh, na ulazu piše “Jungle” a svi to mesto zovu “Malo Takovo”… Parkirali smo se na zemlji pored puta, blato se već napravilo od kiše koja je padala, čisto da se priviknemo na ono što nas čeka. Ulazimo unutra, a na samom ulazu u glavnu prostoriju, čeka nas “madam” koja nas ispitivački propituje da li imamo rezervaciju!? Za ovakvo mesto? Ma naravno Eno mi drugara, onaj ćelavi… Jeste, taj, taj što leži na stolu okružen gaborima koji nešto skaču šatro igraju na muziku. “Madam” nas pušta unutra iako me ništa nije čula od zaglušujuće buke koja je dolazila sa plafona tj. sa ogromnih zvučnika na plafonu. Vidimo naše društvo za “reserved” stolom, belo vino i kisela “Knjaz” su tu, znači “ludenje, šizenje”…

Pogledah ka ostatku lokala i videh kako lokal nudi sjajan pogled na Pančevački most sa “romantičnim” obrisima cementara i peskara preko kojih se proteže pogled. Pored “sjajne” muzike i pogleda, “Malo Takovo” je skoro idealna destinacija gde želite da dovedete svoju devojku koju želite da otkačite. Mislim, stvarno zbog ovoga, neka me niko i ne pita da li sam za odlazak u kafanu. Odgovor je NE! Strašno iskustvo… “Mali Džej” se sigurno davno istripovao da je Džej i tako i đuska. Snimio jedan astal sa mnogo devojaka (svaka ružna, al’ nema veze) i odma se prišljamčio. A neki žgoljavi lik, da ispadne frajer ispred svojih drugarica, sestara ili nešto treće, lepi “crvene” novčanice na čelo “Džeja” kao da rastu na drvetu. Ali samo mi nije jasno zašto? Koja te pesma toliko pogađa da izvadiš hiljadarku i da platiš da ti je pevaju? Ili plaćaš da je ne peva? Nisam još skontao… Ali da stvar ne bude toliko loša, već postane još gora, pojavljuje se pevaljka (ne tako ružna i ne tako gadna) sa “trilerom” od kog me je bukvalno boleo zadnji deo glave (možda i srednje uho). Svaki put kad drekne, mene kao da neko grune po malom mozgu iz sve snage. Konsultujem lepšu polovinu i odlučujemo da krenemo kući jer se izlazak u najavi pretvorio u katastrofu.

Videći da smo se totalno smorili, drugar podiže svoje društvo i konačno odlazimo u “Fabriku” (sećate se sa početka priče da nam je to bila prava destinacija?). Sneg počeo da pada, mi prolazimo pored Pančevca a sve mi izgleda kao da je u pitanju neki domaći film snimljen sa malim budžetom. Parkiram se kod fabrike mesa (ima više mesta i da me neko ne ogrebe) kad eto ga “čuvar javnog parkinga” – ciga koji ti pomaže da se parkiraš i zauzvrat traži nešto sitno. Sudeći po njegovim sposobnostima, parking senzori vam trebaju i po stranama vozila. Prilazimo klubu kad u tom momentu ulazi i jedna “nagruvana” crnka… Zapamtite ovaj detalj. Bitan je za nastavak priče.

Ulazimo u klub, daju nam za svaku jaknu/kaput poseban broj i odvode do stola. Kao što se i očekivalo, prostor je tek toliko sređen da dobije dozvolu za rad, ima centralni šank i beli klavir koji visi iznad šanka. Fin detalj kao kontrast samom ambijentu. Naravno, vlaga na zidovima je takođe “lep” detalj ukupnoj slici o prostoru. Ljudi već ima u klubu, nije gužva, ali već se sreću naloženi klinci koji misle da su najopasniji. Srećom, nije bilo incidenata. Naručujemo pića, cene astronomske. Al’ šta da se radi. Mora nešto da se pije dok se đuska. U  separeu do nas, desetak ljudi, pola devojke pola momci – momci uglavnom previše nagruvani grle se međusobno, devojke atraktivno obučene đuskaju kao igračice. Bez obzira na ovaj opis, ova ekipa se ipak zabavljala iako nisu baš svi bili nasmejani. Devojke su se ludo provodile. Pored njih, njihovo levo, stoje dve devojke – slatka plavuša i malo konjasta crnka. Mrtve face. Nit’ se smeju, nit su nadr**** ali niko im bre ne prilazi. Mora da čekaju da ih startuje vlasnik kluba. Ostatak ekipe u klubu, osim nas, sve mrtvo – niko se ne smeje, momci se baš mršte i grle međusobno, devojke isto tako smorene ali se ne grle i ne ljubakaju. Muzika je ultra katastrofa. Isti ritam bez obzira što je naizgled u pitanju druga pesma. Nema komercijalnih hitova, neki DJ izleti u miksovanje muzike. Sve u svemu, atmosfera je bila mnogo loša. Niko nikog ne muva. Nije ni čudo što svi imaju problema sa seksualnim delom života.

E sad dolazi do potpaljivanja atmosfere – sexy igračice. Ima ih 4 i đuskaju iznad šanka. Svi u njih gledaju pod uglom takvim da potseća na onaj pogled kada vidiš čudo (znate to iz filmova). Formacija igračica je sledeća: dve đuskaju dok dve mašu guzovima kao da snimaju “one” filmove. Pošto se atmosfera nije potpalila kad su sve 4 bile na sceni, kreće kombinovanje – čas dve što đuskaju, čas ove dve sa guzovima… I tako u krug. E jedna od tih što meša guzovima je bila ona crnka što se očešala o nas na ulazu… Nije se na ulazu videlo kakvu pozadinu ima, ali smo to dobro zapamtili kad je “đuskala” na sceni.

Kako smo se smorili od muzike, odlučujemo da krenemo kući. Ostatak ekipe ostaje da dovrši veče. Na izlazu nas je sačekalo još jedno “prijatno” iznenađenje – garderoba je 200 RSD po jakni/kaputu!!! Da sam se barem proveo do j*** pa da me “boli uvo” nego sam se žešće smorio, platih tu garderobu i odoh sa namerom da se u ovaj klub ne vratim dok ne dođe vremenska prilika da mogu da ne unosim jaknu u klub (ovo je više pitanje principa nego li para kojih se nema za razbacivanje). Prilazimo parkingu, kad eto ga čuvar parkinga, snimio me na 150 metara, cirke. Dadoh  mu ono što mi ostate u džepu i odoh kući.

Žao mi je što sam potrošio jedno veče na ovakav gubitak vremena, ali nisam to ni mogao da znam dok mi se ne desi. Sad znam pa pišem da ne zaboravim ali i da upozorim.

Ajd’ pa tako.